Šta nas vuče da trčimo sa vukovima i da se vratimo sećanju na Vinčansku mudrost

Lični pogled umetnice na odnos instinkta preživljavanja i mudrosti ravnoteže

Vinčanska mudrost otvara pitanje zašto savremeni čovek danas trči s vukovima, između instinkta preživljavanja i potrebe da se vrati ravnoteži, tišini i ritmu života koji ne traži dominaciju, već sklad. Uz dragocenog sagovornika i vuka koji doziva sa mojih slika, otvorio mi se odgovor na umor savremenog čoveka, u prostoru između instinkta preživljavanja i sećanja na ravnotežu civilizacije koja je više od hiljadu godina živela u miru.

Moj sagovornik duše, Bane, a Branko, mi je otvorio jedno naveliko važno polje razmišljanja. Prepoznao je da se na gotovo svakoj mojoj slici Protočnog ciklusa, Podržano prepuštanje toku, pojavljuje VUK. Nije mi to bila namera, ali slikam inuitivno i puštam da mi ruka otvori temu prepoznavanja. Naravno da sam protekla da istražim, osetim i dočekam vuka u “Podržanom prepuštanju”. Zapisala sam tok analize, ukratko. Ali teme koje su se mi se otvorile, nadugačko i temeljno. Jer jako želim da otvorim polje, možda životno važno, i da te dozovem da razgovaramo na ovu temu dalje.

Vuk i Vinča, sličnosti koje ne traže mit

Tema vodilja mojih ciklusa je Vinčanska mudrost. Ne postoji do kraja istražena i naučno potvrđena veza između Vinčanske civilizacije i vukova u smislu kulta ili sistematskog obožavanja, kao što to imamo kod nekih drugih kultura. Ali, postoje indicije, simbolički tragovi i kontekstualni razlozi zbog kojih je pitanje potpuno legitimno.

Šta znamo iz arheologije, u vinčanskim nalazištima nisu pronađeni jasni prikazi vukova na figurama ili keramici. Za razliku od, recimo, ptica, zmija ili apstraktnih simbola, nema dokaza o kultu vuka u ritualnom smislu (žrtvenici, masovne kosti, ikonografija), iako psi jesu bili prisutni kao pripitomljene životinje, što je potvrđeno osteološkim analizama. Dakle, ako tražimo direktnu, ikonografsku ili kultnu vezu Vinče i vuka, ona nije potvrđena.

Gledano iz šireg kulturnog i simboličkog konteksta Vinča pripada staroevropskom kulturnom sloju (termin Marije Gimbutas) koji prethodi indoevropskim ratničkim kulturama. U tom sloju dominiraju ženski, ciklični, zemaljski simboli, životinje nisu totemi moći, već srodna bića u ekosistemu, i naglasak nije na predaciji, već na ravnoteži.

Vuk, kao simbol, nije cikličan, već teritorijalan i hijerarhijski, često se povezuje sa ratničkim bratstvima, inicijacijama, muškim savezima, dobija centralno mesto tek sa indoevropskim kulturama koje dolaze kasnije (oko i posle 4000. p.n.e.).

Iz ugla ekološkog stanovišta, Vinčanci su živeli u pejzažu gde su vukovi prirodno postojali. Vuk je bio deo sveta, ali ne centar simbolike.

Prema psihološko-arhetipskom stanovištu, vuk simbolizuje granicu između divljeg i pripitomljenog, instinkt i kolektiv (čopor). Vinča, međutim, bira drugačiji arhetip centra: blisku vezu sa prirodom i njenim ciklusima koji su u skladu sa cikličnom energijom žene, zajednicu, kuću, ognjište, mir.

Dakle, kao rezultat istraživanja, zaključujem da je Vinča civilizacija koja je postojala pre vuka kao simbola moći. Vuk dolazi kasnije, sa svetom konflikta, osvajanja, granica. U tom smislu, odsustvo vuka u Vinči je poruka sama po sebi i govori o drugačijem sistemu vrednosti. Vinča je civilizacija koja nije imala potrebu da simbolizuje moć kroz predatora. To dolazi kasnije sa narušavanjem ravnoteže.

Dalje se prepuštam (pod)sećanju. Duboki osećaj Vinče mi je došao kad sam uplovila u knjigu “Žene koje trče sa vukovima” i duboko istraživanje antropološkinje Klarise Pinkole Estes. Gde je sinhronicitet? Iako simbolišu dva različita, ali srodna sloja psihe, ne samo kod žene, već  i muškarca, razlika između vinčanskog i vučijeg profila nije u snazi već u fazi sveta u kojoj se ta snaga budi. Lagano ću da uplovim u analizu žene i muškarca, pojedinačno, pa uzajamno, jer odnos dobija smisao tek kada se razume jedinstvo.

Vinčanska žena vs. Žena-vučica

Vinčanska žena

Vinčanska žena živi u svetu koji još nije raskinut. Priroda, telo, zajednica i duhovnost nisu razdvojeni. Ona ne mora da trči, ne mora da se bori za svoje mesto, ne mora da se priseća ko je jer živi ono što jeste. 

Njena snaga je:

• tiha i stabilna,
• ukorenjena u ciklusima (mesec, plodnost, smena godišnjih doba),
• izražena kroz održavanje ritma života: ognjište, zajednicu, rađanje, pamćenje.

Vinčanska žena je čuvarica kontinuiteta. Ne inicira pobunu jer nema šta da se ruši. Ne traži glas jer svet već sluša. Ako bismo je opisali jednom slikom, ona stoji u centru kruga.

Žena-vučica

Kod “Žena koje trče s vukovima”, prema istraživanju koje je sa pažljivom dubinom analize priča koje su se prepričavale kod starih naroda ispisala Clarissa Pinkola Estés, žena se pojavljuje u svetu koji je izgubio instinkt. To je već svet represije, kontrole, odvajanja žene od njenog tela, glasa i intuicije. Prepoznajem i u sebi da ova žena:

• trči jer je proterana iz centra,
• zavija jer je utišana,
• mora da se seća onoga što joj je oduzeto.

Vuk ovde nije samo životinja, već arhetip izgubljenog instinkta: divlje znanje, granica, intuicija, sposobnost da se kaže „ne“, da se ode, da se preživi. Ako vinčanska žena živi ritam, žena koja trči s vukovima mora da ga povrati. Ako bismo je opisali jednom slikom, ona se vraća u krug koji je nekada postojao.

Ključna razlika

Vinčanska žena nije ranjena. Žena koja trči s vukovima jeste.

Važno je da naglasim da rana ne znači slabost. Ovo osećam i živim snažno u svom biću. Ranjavanje stvara svest. Vinčanska žena predstavlja arhetip pre-pada. Žena-vučica predstavlja arhetip posle-pada. Jedna je temelj. Druga je povratak.

Ključna sličnost

Obe žene slušaju telo, poštuju cikluse, imaju unutrašnji kompas koji ne dolazi iz spoljnog autoriteta. Razlika je u tome što vinčanska žena ne mora da ga brani, žena-vučica mora da ga štiti zubima.

Šta to znači danas?

Danas ne živimo u vinčanskom svetu. Zato nam je knjiga “Žene koje trče s vukovima” neophodna. Ali… ako bismo nastavili da živimo samo u fazi „trčanja“, ostali bismo u večnoj borbi.

Rekla bih da dolazi vreme povratka vinčanskih kvaliteta, ali sa svesnošću koju je žena-vučica morala da stekne. Drugim rečima: Savremena žena treba instinkt vuka, ali mir vinčanske žene. Ne da bi se borila. Već da bi ponovo stvorila svet u kome borba nije osnovni jezik postojanja.

Vinčanski muškarac vs. muškarac-vuk

Posebno mi je važno da osvestim jedan pored drugog, bez idealizacije i bez optužbe, muškarca vinčanca i muškarca u društvu “žena koje trče s vukovima” jer bez njih slika ostaje polovična. 

Ako kod žena jasno osećamo prelaz iz življene celovitosti u ranjenu potrebu za povratkom, kod muškaraca se taj prelaz vidi još oštrije jer se tiče uloge sile, granice i odgovornosti.

Muškarac Vinčanac

Muškarac vinčanskog sveta živi u kosmosu koji je već uređen. On nije osnivač poretka, već njegov čuvar i održavalac. Njegova snaga nije usmerena na dominaciju, već na stabilnost i zaštitu ritma koji žena (i zajednica) drži.

Njegove ključne osobine:

• snaga bez potrebe za dokazivanjem,
• delovanje kroz rad, gradnju, snabdevanje, orijentaciju u prostoru,
• duboko poštovanje ciklusa koje ne kontroliše, već podržava.

Muškarac Vinčanac ne stoji iznad kruga, on stoji na njegovom obodu, kao granica, kao oslonac. On ne definiše istinu. On je štiti da može da traje.

Njegova muškost je nevidljiva, ali pouzdana. On ne uzima prostor, on ga drži.

Muškarac u svetu “Žena koje trče s vukovima”

U svetu koji opisuje Žene koje trče s vukovima, muškarac više ne živi u uređenom kosmosu, već u svetu raspada i kontrole.

Ovo je muškarac koji:

• više ne zna gde mu je mesto,
• izgubio je odnos sa sopstvenim instinktom,
• snagu često zamenjuje moći, kontrolom ili povlačenjem.

On nije „zli muškarac“, već je dezorijentisan muškarac.

U tom svetu:

• žena mora da trči jer muškarac više ne čuva granicu,
• vuk se budi jer red više ne postoji,
• instinkt postaje oružje, a ne prirodan tok.

Muškarac ovog sveta često ili pokušava da dominira (strah prerušen u autoritet), ili se povlači i nestaje (strah prerušen u pasivnost). Njegova snaga je rasuta. Njegova muškost je ranjena.

Suštinska razlika

Muškarac Vinčanac zna kome služi. Muškarac sveta žene-vučice ne zna kome pripada. Prvi služi životu i kontinuitetu. Drugi pokušava da preživi u svetu bez centra.

Zato u vinčanskom svetu žena ne mora da se bori, dok u svetu žene-vuka žena mora da se inicira sama. Ne zato što muškarac želi da je povredi, već zato što više ne drži prostor u kome ona može da miruje.

Sličnost (važna i često previđena)

I jedan i drugi muškarac nose potencijal čuvara. Razlika je u stanju svesti: Vinčanski muškarac živi svoju ulogu nesvesno, prirodno. Savremeni muškarac mora ponovo da je nauči svesno. To je bolniji, ali i zreliji put.

Šta to znači danas?

Ako je žena-vučica bila neophodna faza buđenja, onda muškarac danas mora da prođe sopstvenu inicijaciju i to ne u ratnika, već u čuvara prostora. Ne u onoga koji vlada, već u onoga koji drži mir dok se život odvija.

Zato sledeći civilizacijski korak, i ovo je ključno, nije povratak vuku, već povratak vinčanskom savezu između žene i muškarca, ali sa svesnošću koju stari svet nije morao da ima.

Od ratnika i pobunjenice ka savezu tišine.

Na ovom mestu počinje najvažnije pitanje jer „Od ratnika i pobunjenice ka savezu tišine“ je za mene jedna od onih rečenica koje u sebi nose mapu evolucije. Ona opisuje put od sveta u kome se preživljava kroz nuždu za stalnim linearnim napredovanjem i borbu za dominacijom, ka svetu u kome se živi kroz prisutnost. I to nije romantična fantazija, već psihološki, civilizacijski i duhovni proces koji mnogi ljudi danas osećaju u telu: umor od konflikta, zasićenje dokazivanjem, potreba za stabilnošću koja nije kontrola već sigurnost.

Da bismo to razumeli do temelja, imenovaću četiri figure, principa, koji žive u svakoj ženi i u svakom muškarcu, kao četiri doba jedne iste priče.

1. Ratnik. Arhetip preživljavanja kroz snagu

Ratnik je muški princip koji je nastao iz potrebe da se brani granica u svetu gde granica više nije bila bezbedna. On je snaga, volja, strategija, disciplina. U zdravoj formi ratnik štiti život. U ranjenoj formi, ratnik štiti ego. Kada sistem postane hijerarhijski, kada se društvo zasniva na osvajanjima i dominaciji, ratnik se pretvara u vlasnika prostora, a ne čuvara. Tada uspeh počinje da se meri kroz pobedu, status i moć. Njegova tragedija je što s vremenom zaboravi zašto se uopšte borio. Nastavlja da ratuje i kad nema neprijatelja jer mu je rat postao identitet.

Psihološki sloj:

Ratnik se rađa kada je svet opasan. Njegov nervni sistem je u stalnoj pripravnosti. Njegova vrednost meri se kroz izdržljivost, kontrolu, uspeh, pobedu. On zna kako da se bori, ali ne zna kako da miruje. Njegov najveći strah nije poraz, već tišina bez borbe. U današnjem svetu, velika većina muškaraca i žena živi po ovom principu.

Civilizacijski kontekst:

Imperije. Hijerarhije. Linearno vreme. Ciljevi. Osvajanje prostora i resursa. Ratnik je neophodan u haosu, ali postaje destruktivan kada haos prestane, a on nastavi da vlada.

Ključna emocija: napetost
Ključna reč: kontrola

2. Pobunjenica. Arhetip buđenja kroz instinkt.

Pobunjenica je ženski princip koji se budi u svetu u kome je ženi ili muškarcu oduzet ritam. Ona je glas instinkta, povratak telu, intuiciji, granici. Ona “trči s vukovima” jer je potisnuta iz centra, a vuk je simbol povratka instinktu i samoodbrani. U zdravoj formi pobunjenica vraća istinu. U ranjenoj formi, ona može ostati zarobljena u večitoj borbi, gde je svaki odnos potencijalna opasnost, a svaki čovek sumnjiv. Njena tragedija nije pobuna, već iscrpljenost od stalne pripravnosti.

Psihološki sloj:

Pobunjenica se budi kada telo više ne može da izdrži potiskivanje. Ona sluša instinkt, ali često bez oslonca. Ona zna šta ne želi, ali još ne zna gde pripada. Njena snaga je istina, ali njen rizik je iscrpljenost.

Civilizacijski kontekst:

Raskid sa tradicijom. Feministički talasi. Krize muškosti. Psihološko buđenje. Povratak telu. Neophodna faza razotkrivanja laži sistema, ali ne i krajnje utočište.

Ključna emocija: glad za istinom
Ključna reč: oslobađanje

3. Savez tišine. Arhetip regulacije i susreta.

Prethodne dve figure, ratnik i pobunjenica, nisu neprijatelji po prirodi. Oni su simptomi sveta u kome je izgubljen centar. Kada nema zajedničkog svetilišta, svako mora da postane svoj sistem odbrane. I tu dolazimo do treće figure, one koja menja odnose.

Savez tišine nije ćutanje. To je stanje u kome dva bića prestaju da se brane jedno od drugog, i počinju da čuvaju život zajedno. Tišina ovde znači: „Ne moram da te pobedim da bih postojao.“ Tišina može da znači i: „Mogu da slušam bez uporedog pripremanja odgovora.“ Ali i: „Granica je sigurna, zato instinkt može da se odmori.“ To je temelj mentalnog zdravlja u odnosu: nervni sistem dobija signal da ne mora stalno da skenira opasnost.

Psihološki sloj:

Ovo je trenutak kada borba prestaje da bude identitet. Nervni sistem prelazi iz preživljavanja u prisutnost. Tišina ovde nije pasivna, ona je znak sigurnosti. U savezu tišine, niko ne mora da se dokazuje.

Civilizacijski kontekst:

Post-ratna svest. Integracija traume. Mentalno zdravlje. Potreba savremenog sveta da se izleči, a ne da se reorganizuje.

Ključna emocija: olakšanje
Ključna reč: prisutnost

4. Zajednički arhetip. Žena – čuvarica ritma & Muškarac – čuvar prostora

Dolazimo do zajedničkog arhetipa koji želim da istražim najdublje.

Žena-čuvarica ritma nije žena koja „dominira ili služi“, niti žena koja „vrti oko oprsta ili trpi“. To je žena koja drži vezu sa ciklusom: sa telom, sa prirodom, sa emocionalnim talasima, sa onim što raste i onim što opada. Ona zna da postoji vreme za akciju i vreme za mirovanje. Ona ne meri vrednost sebe kroz produktivnost, već kroz istinu. Kad je zdrava, ona postaje izvor stabilnosti bez rigidnosti. Kad je ranjena, ona ili preuzima sve, ili se gasi.

Muškarac-čuvar prostora nije muškarac koji komanduje. To je muškarac koji stvara uslove da život može da se odvija: da ritam bude siguran, da dom bude zaštićen, da reč bude održana, da granica bude jasna. On drži „posudu“ u kojoj žena, dete, zajednica mogu da dišu. To je muškost kao držanje, a ne kao uzimanje. Kad je zdrav, on postaje pouzdan i miran. Kad je ranjen, on ili postaje kontrolor, ili nestaje.

Kad se ova dva principa sretnu na zdrav način, dešava se nešto što je danas gotovo revolucionarno: ni žena ni muškarac ne moraju da se dokazuju. Ne moraju da budu “pobunjenica” da bi bili slobodni. Ne moraju da budu “ratnik” da bi bili snažni. Njihova snaga postaje zajednička i uzajamna, a ne suprotstavljena. Tada se vraća ono vinčansko: svetinja svakodnevnog života. Jer u savezu tišine, i kuvanje obroka, i razgovor, i rad, i odmor postaju obredi prisutnosti, a ne poligoni dominacije i potčinjenosti.

Ovo je i ključna tačka za mentalno zdravlje danas. Savremeni poredak pravi od ljudi neuravnotežene sisteme: previše stimulacije, premalo sigurnosti, previše individualizma, premalo pripadanja. Savez tišine vraća osnovno: ko-regulaciju. To je naučni termin, ali suština je jednostavna: dvoje stabilizuju jedno drugo svojom prisutnošću. Žena ne mora da bude u stalnoj hiperbudnosti. Muškarac ne mora da bude u stalnoj borbi ili bekstvu. Nervni sistem dobija dom.

Psihološki sloj:

Ovo je integrisana faza. Žena više ne mora da trči. Muškarac više ne mora da ratuje. Ona drži vezu sa ciklusom, telom, promenom. On drži okvir, granicu, pouzdanost. Zajedno stvaraju uslove za život, a ne sistem dominacije.

Civilizacijski kontekst:

Ovo još nije svet u kome živimo, ali jeste svet koji počinjemo da zamišljamo. Odrasla zrelost čovečanstva.

Ključna emocija: poverenje
Ključna reč: kontinuitet

Najzad, da dodam nešto što mi zvuči poetično, ali snažno ohrabrujuće:

U svetu ratnika i pobunjenice, ljubav je pregovor.
U savezu tišine, ljubav je prostor.
U prvom, ljudi se dokazuju.
U drugom, ljudi se vraćaju sebi.

Najlepše od svega, ovo nije samo tema za odnos muškarca i žene, već je tema za čitavu civilizaciju. Vinča kao arhetip govori o društvu koje je već živelo u „savezu tišine“: u krugu, u ritmu, u zajednici. „Žene koje trče s vukovima“ govori o svetu posle loma, posle potiskivanja, posle raskida s instinktom.

Volela bih da o ovoj temi pričamo dalje. Gde se ti u ovoj priči prepoznaješ?