Moja perspektiva i doprinos: povratak ravnoteži kroz umetnost
Umor savremenog čoveka više ne doživljavam kao slabost, niti kao lični neuspeh. Vidim ga kao signal. Kao trenutak u kom organizam, psiha i odnosi počinju da govore istim jezikom, ali ih mi više ne čujemo jer smo naučeni da stalno idemo dalje. Umor nije poziv na još jedan režim, bilo ishrane, treninga, spavanja, šetnje… On je poziv na drugačiji red stvari.
Godinama sam okružena ljudima koji su dragoceni, uspešni, obrazovani, disciplinovani. Ma koliko život spolja izgledao stabilno, čak impresivno, u razgovoru se pojavi isti osećaj, priznanje da nešto iznutra više ne prati tempo spolja. Nervni sistem je stalno budan, odnosi su napeti, telo boli, a um iznova i iznova traži priču.
Umor savremenog sveta nije rezultat loše organizacije. On je manjak ravnoteže.
Zato se vraćam Vinči. Ne kao egzotičnoj prošlosti, već kao modelu koji je plodna struktura za budućnost. Vinčanski artefakti su zapisi o drugačijem poretku vrednosti. Kružne strukture, simboli ciklusa i plodnosti, naselja bez fortifikacija… nisu samo arheološki podatak. Ona su zapis jednog drugačijeg osećaja sigurnosti u kom život nije bio stalna trka za rastom, uspehom, osvajanjem… već održavanje ravnoteže.
Harmonija umesto dominacije. Kružnost umesto hijerarhije. Ritam usklađen sa cikličnim tokovima prirode, umesto linearnog progresa. Žena kao čuvar ritma, a ne kao resurs. Zajednica kao produžena porodica, a ne kao tržište. Oslobođanje osećaja i sećanja kao izvora znanja kroz stvaranje rukama, umesto učenja “mozganjem”.
Život u permanentnoj pripravnosti
Društvo koje ne gradi visoke zidove spolja verovatno je manje opterećeno stalnom odbranom iznutra. Savremeni čovek danas nema bedeme oko svojih gradova, ali često ima visoke bedeme u sebi. Odbrambene mehanizme, emocionalne distance, stalnu pripravnost. Tehnološki smo napredovali, ali pitanje je da li smo istovremeno izgradili unutrašnje fortifikacije koje nas štite, ali i udaljavaju. Telesno i duhovno.
Savremena nauka danas govori o regulaciji nervnog sistema, o važnosti sigurnog prostora, o ko-regulaciji u zajednici. Sve su to stručni termini za nešto što je nekada bilo prirodno stanje.
Kada postoji tok, telo se smiruje. Kada postoji zajednica, čovek ne mora stalno da bude u odbrani. Kada postoji granica, energija se ne rasipa.
U tom smislu, Vinča nije prošlost već podsetnik.
Vinča kao odgovor na savremenu psihološku krizu
Kada govorim o Vinči, govorim o zdravom putu ka budućnosti po ugledu na mudrost uz koju je jedna civilizacija živela “hiljadu godina u miru” bez tragova sistemskog nasilja i fortifikacija. Koliko godina mira može da se poveže u današnjem društvu? Kad se na to doda činjenica o mentalnom zdravlju nacija, o nervnom sistemu koji više ne zna kada je siguran, o odnosima u kojima su ljudi postali ratnici i pobunjenice jer više nema zajedničkog centra…
U tom smislu, Vinča nosi model koji danas očajnički tražimo: model saveza, a ne sukoba, model ko-regulacije, a ne stalne odbrane; model gde žena ne mora da trči da bi bila slobodna, a muškarac ne mora da ratuje da bi bio snažan.
Vinčanska žena kao čuvarica ritma i vinčanski muškarac kao čuvar prostora nisu romantične figure. Oni su psihološki zdravi principi. Njihov odnos nije hijerarhija, već krug. Nije dominacija, već odgovornost. Nije nizanje uspeha, već prisutnost.
To je ono što danas nazivam savezom tišine, prostorom u kome ljudi prestaju da se brane jedni od drugih i počinju da zajedno drže život.
Moj doprinos: povratak ravnoteži kroz umetnost
Sve više osećam da nije dovoljno da o tome pišem ili izlažem. U svom odgovoru na hronični umor ne želim da kritikujem sistem, otvorim polemiku niti postavim novu ideologiju. Moj odgovor jeste praksa.
Umetnost je za mene način da se unutrašnja ravnoteža vrati kroz materiju. Ona ne traži saglasnost, ne ulazi u sukob i ne nameće zaključak. Ona otvara prostor. Zato moje slike dišu. Zato nisu ilustracije ideja, već energetske mape. Tragovi ritma. Podsetnik da svet ne mora stalno da se osvaja da bi imao smisla.
Kada se prostor otvori, ljudi ne počinju da uče, već da se sećaju. Vinča me ne inspiriše da objašnjavam svet. Inspiriše me da stvaram prostor u kom ljudi mogu da osete kako izgleda život bez stalne unutrašnje odbrane.
U radionicama koje vodim, naročito sa ljudima u ličnim tranzicijama, taj proces postajao je jasan. Nije u pitanju kreativnost kao zabava. U pitanju je povratak regulaciji. Okupljanje u prirodi, rad sa rukama, tišina koja umiruje, razgovor koji nije takmičenje u mišljenju već razmena.
Ljudi su dolazili umorni, rasuti, preopterećeni. Odlazili su stabilniji. Prisutniji.
Promena se ne dešava zato što im neko objasni filozofiju. Dešava se zato što telo, naviknuto na stalno postizanje rezultata, konačno dobije iskustvo sigurnosti i ritma.
Povratak ravnoteži kroz stvaranje prstima.
Kada tekstura prolazi kroz prste, kada ruka ponavlja pokret, kada dah uspori jer je pažnja u materijalu, događa se nešto opipljivo. Nervni sistem se smiruje. Misao se povezuje sa telom. Pojavljuje se centar.
Umetnost tada postaje alat. Priroda postaje okvir. Tišina postaje saveznik. Ono što radimo jeste povratak ravnoteži kroz umetnost, kao praksu koja se živi, a ne samo razume.
Umor savremenog sveta neće nestati preko noći. Ali može postati početak drugačijeg izbora. Izbora da se prema sopstvenom zdravlju odnosimo svesnije i odgovornije. Da ne budemo stalno na ivici stimulacije, već u skladu sa vrednostima koje su temelj.
Ne govorim o bekstvu od svakodnevice. Govorim o praksi kroz koju postajemo prisutniji u njoj.
Ovu temu ne završavam ovde. Ako se u tekstu prepoznajete, otvorena sam za dijalog.
U narednom tekstu pisaću o unutrašnjim fortifikacijama savremenog čoveka. Ako u sebi prepoznajete “zaštitne bedeme”, slobodno ih podelite. Razgovor je prvi korak ka regulaciji.