A Sharp Eye in the World of Soul-Color Blindness
Inspirisano istoimenim umetničkim radom iz ciklusa istraživanja ljudske percepcije i unutrašnjih pejzaža.
Slika je iz 2017. ali i dalje aktuelna. Postoji nešto što sam dugo pokušavala da razumem. Kako je moguće da neki ljudi ne vide ono što je očigledno?
Kako je moguće da ne prepoznaju dobrotu kada je ima pred njima? Da umanjuju ljude koji su im pomogli? Da uzimaju zdravo za gotovo ono što je dragoceno? Da ljubav tumače kao slabost, iskrenost kao naivnost, a prisustvo kao nešto što im prirodno pripada?
Daltonizam duše
Kao obično, odgovor mi dolazi kroz slojeve boje i dodir na platnu. Otvorilo se razumevanje za ovu temu dok sam slikala sliku koju sam nazvala A Sharp Eye in the World of Soul-Color Blindness.
Zamislite da stojite pored čoveka koji ne razlikuje boje. Potpuni je daltonista. A vi mu objašnjavate suptilnu razliku između dve nijanse crvene. Pričate o dubini alizarin krimson-a, o njegovoj prozračnosti, o toplini koja se razlikuje od ruž crvene za tek nekoliko tonova. On vas gleda zbunjeno. Ne zato što ne želi da razume ili zato što je loš čovek. Nego zato što ne vidi ono o čemu govorite. To ne postoji u njegovom iskustvu.
I tada sam shvatila da se isto dešava i među ljudima. Mi u drugima možemo prepoznati samo ono što smo već sreli u sebi. Vidimo kroz sopstveni opseg boja. Kroz sopstveno iskustvo ljubavi, odgovornosti, poštenja, nežnosti, dubine, hrabrosti.
Zato se ponekad dešava da se obraćamo pogrešnim ljudima očekujući razumevanje. Ne zato što su oni loši, već zato što govorimo jezikom koji oni ne (pre)poznaju.
A šta se događa sa čovekom koji je (pre)poznao svoje boje? Kako nastavlja da hoda kroz svet koji ih ne vidi? Kako ostaje otvoren kada ga pojednostavljuju? Kako ostaje nežan kada ga pogrešno tumače? Kako ostaje svoj dok ga crno-beli pogledi uporno smeštaju u kategorije koje su premale za ono što on jeste?
Možda upravo tu počinje put koji vodi dalje.
Priča sa obale
Nedavno sam se posekla na oštre stene pored mora. Rana na stopalu je bila prilično duboka i krvarila je jako uz jedva podnošljiv bol. Pozvala sam čoveka za koga sam mislila da će razumeti da mi je potrebna pomoć. On je moje reči čuo kroz sopstveno iskustvo i pretpostavku da je sitnica. Za mene nije bila. Nije me povredilo to što nije odreagovao. Povredilo bi me da i dalje očekujem da može da vidi ono što nije u njegovom spektru. Makar u tom trenutku. Umesto toga, vratila sam se u svoj centar, spustila nogu u vodu i povezala se sa morem. Hladna voda je zaustavila krvarenje. Bol se smirio. Otok se povukao.
Lako se vratimo u centar kada poznajemo sebe.
Dok sam sedela tako i čekala da mi sin donese papuče sa broda, dogodilo se nešto što mi je ostalo mnogo jače u sećanju od same povrede. Na brodu je bilo mnogo ljudi. Prijatelja. Poznanika. Saradnika. Ljudi sa kojima delim vreme, razgovore i iskustva. Nisam očekivala pomoć od svih, niti bi ih uopšte uznemiravala obraćanjem. Zapravo, obratila sam se samo jednoj osobi.
Međutim, dok sam sedela na steni, prišlo mi je dvoje ljudi iz te iste grupe. Nisam ih pozvala. Nisam od njih tražila pomoć. Došli su zato što su obratili pažnju. Pitali su kako sam. Da li mi nešto treba. Pomogli su mi da se lakše vratim.
Kasnije sam saznala i još nešto. Dok sam ja sedela na obali, jedna druga prijateljica je na brodu, ne znajući šta se događa, primetila da je moj sin uznemireno tražio nešto. Prišla mu je i pitala ga šta nije u redu. Kada je čula da mi trebaju papuče, posvetila se, raspitala se kod drugih ljudi kako izgledaju i gde se nalaze. Pronašla ih je i poslala po detetu da mi ih donese.
I taj trenutak mi je ostao jednako važan kao i sve ostalo. Jer ni ona nije odreagovala zato što sam je pozvala, već zato što je obratila pažnju. Videla je dete koje je bilo zabrinuto i zapitala se kako može da pomogne. Posvetila se.
Boje koje se razbistre pažnjom
Tada sam još jasnije razumela da se naše boje ne pokazuju samo u velikim odlukama i velikim rečima. Pokazuju se u kada obratimo pažnju. U onome što primetimo, što ne previdimo. U trenutku kada odlučimo da tuđi problem postane i malo naš.
I tada sam shvatila nešto važno. Nije pitanje koliko dugo nekoga poznajemo. Ni koliko smo vremena proveli zajedno. Ni koliko puta smo jedni druge nazvali prijateljima. Ponekad je pitanje samo šta čovek ume da vidi.
Svi smo bili na istom mestu. Ali nismo svi videli istu stvar. Ne zato što je nekome bilo svejedno, ili zato što je neko bio loš čovek. Već zato što svako od nas svet čita kroz sopstveno iskustvo. Kroz sopstvene vrednosti, potrebe i prioritete. Kroz sopstvenu osetljivost na ono što se dešava oko njega.
Tada sam prestala da razmišljam o onome ko nije prepoznao i usmerila pažnju na one koji jesu. Na ljude koji nisu čekali da budu pozvani. Na ljude koji su videli. Jer možda se upravo tu najjasnije pokazuju naše boje. Ne u onome što govorimo o sebi. Već u onome što primetimo kod drugih.
Zašto ljubav nije dovoljna
Životni put nas nauči da pažljivije biramo koga puštamo u svoj svet. Ne zato što mislimo da smo bolji od drugih, ili zato što želimo da budemo okruženi istomišljenicima. Već zato što bliskost zahteva sposobnost prepoznavanja.
Da bi neko mogao da stane pored čoveka, nije dovoljno da ga voli. Potrebno je da ima u sebi razvijene one boje koje mogu da prepoznaju to što stoji ispred njega. Jer ljubav sama po sebi nije dovoljna.
Mogu iskreno da volim nekoga, a da ipak ne budem dobra za njega. Mogu želeti najbolje, a da nemam zrelost, prisustvo, veštine i svest koji su potrebni da ljubav živi. Za trajnost odnosa potrebno je mnogo više od osećanja i kompatibilnog spektra. Potreban je kapacitet.
Kada sam upoznala svoje boje, prestala sam da tražim odobrenje. Ne tražim spasavanje niti divljenje, već prepoznavanje. Tražim ljude koji su dovoljno putovali kroz sebe da mogu da vide sve ono što jesam. Ne da bi mi to dali, već da bi to isto mogli da sretnu u sebi.
Postoje ljudi koji će videti samo moju snagu. Drugi će videti samo moju nežnost. Neki će videti korist. Neki pretnju. Neki će videti samo ono što im nedostaje. I svako od njih će biti u pravu, ali samo u granicama sopstvenog vida.
Zato više ne pokušavam da objašnjavam svoje boje onima koji žive u crno-belom svetu. Ne zato što su manje vredni. Već zato što je to podjednako besmisleno kao objašnjavati nijanse crvene čoveku koji je daltonista.
Umesto toga, naučila sam da prepoznam one koji su sami prošli dovoljno daleko kroz sebe da bi mogli da vide. Sa njima nema ubeđivanja, dokazivanja, borbe za razumevanje. Postoji samo (pre)poznavanje. Kao kada se dva čoveka pogledaju i oboje znaju da govore istim jezikom boja. I možda postoji još nešto što o čemu se retko priča.
Luksuz prepoznavanja
Isto kao što pažljivo biram koga puštam u svoj svet, tako i muškarac koji je prošao dubok put kroz sebe počinje da prepoznaje koliko je retko sresti ženu koja vidi. Ne zato što mu je potrebna da ga upotpuni. Nijedno ljudsko biće ne može drugom dati celovitost. Ali postoje ljudi pored kojih možemo proživeti sopstvenu celovitost mnogo dublje. Postoje ljudi pored kojih prestaje potreba za ulogama. Nema dokazivanja snage ili sakrivanja slabosti. Nema potrebe da budemo veći, pametniji, uspešniji ili važniji nego što jesmo. Postoji samo prostor u kome čovek može biti viđen.
Za muškarca koji je upoznao sebe, jedan od najvećih luksuza nije žena koja će mu se diviti. Ni žena uz koju će se osvežiti. Niti koja će ga pratiti. Već žena koja ga vidi. Koja prepoznaje njegovu snagu, ali poštuje i njegove strahove. Koja prepoznaje njegovu odgovornost, ali pozdravlja i njegov umor. Koja ga ne voli zbog onoga što je stekao, već voli to što on jeste. I koja ga ne poziva da bude nešto drugo. Već mu dopušta da bude potpuno svoj.
Tada odnos prestaje da bude mesto razmene potreba i postaje mesto susreta. Mesto na kome um, telo i duša žive zajedno. Mesto na kome dvoje ljudi ne pokušavaju da popune nedostatke jedno drugog, već dele bogatstvo boja koje su već pronašli u sebi.
Isto prepoznavanje koje daje dubinu partnerstvu daje dubinu i prijateljstvu.
Možda je upravo to jedan od najvećih luksuza koje ljudi mogu da steknu u životu. Da budu potpuno viđeni. I potpuno prihvaćeni. Bez potrebe da se pretvaraju u nešto drugo. Jer kada se sretnu ljudi koji su naučili da vide, ljubav prestaje da bude potraga. Postaje dom.
P.S.
Pre nego što ovu priču pustim da nastavi svoj put, želim da pozdravim sve ljude koji su bili njen deo.
Sve vas vidim. I sve vas volim baš takve kakvi jeste. Svako od vas nosi nešto izuzetno u sebi, što je samo njegovo i što ovaj svet čini bogatijim. Hvala vam na svemu što smo podelili, na svim razgovorima, iskustvima, susretima i lekcijama koje smo jedni drugima doneli. Dobro ste došli u moj život, svaki na svoj način. Znajte da vas dočekujem u topli zagrljaj i da se radujem svemu što nam tek dolazi.
Inspiracija za ovu priču došla mi je od osobe koje tek upoznajem. Upravo zato što smo se prepoznali u punom spektru iako smo razmenili tek nekoliko reči.
Posvećujem je svakome ko prepoznaje luksuz koji dolazi sa takvom razmenom. Kada se prepoznamo u osobi koja je kroz život izgradila sličan spektar boja, u jednom kratkom trenutku vidimo jedno u drugom daleko više nego što bi reči ikada mogle da ispričaju.